Streetball, košarkaška svaštara, niže srpske lige... i sve druge teme
Korisnikov avatar
By Lika
#7744
[tab=30]3 u jutro i scena iz Bladerunnera, Columbia University mi se više i nije činio tako privlačan kao na slikama.... samo jedna mala sobica unutar peterosobnog studentskog stana na kampusu. Kroz prozor vidim samo siluete zgrada, jedna do druge, niču pred mojim očima u toj hladnoj i kišnoj njujorškoj noći. Ne znam da li da fokusiram pogled u daljinu ili da se zaustavim na kapljicama koje klize niz one poznate filmske prozore šta se otvaraju prema gore, pritom ignorirajući zvukove sirena koji mi jasno govore; „This ain't Kansas Toto“, ili u mom slučaju; „prijatelju, ovo ti nije Lika...“

[tab=30]Puštam stvari pored kreveta i lagano nervozno tražim tabletu što je ponesoh tog jutra sa sobom. Uhvatila me neka groznica, osjećam laganu temperaturu i pokušavam da se smirim govoreći sam sebi; „normalno je to, šta si se koji kurac usrao, u Njujorku si jebote!“ Popijem ja tako taj Plivadon, legnem na studentski krevet, mičem pogled prema vratima, što dalje od prozora i onoga šta se dešava van te magične granice. Koncentriram se na glasove Bjeloruskih studenata koji su upravo stigli da popune brojno stanje ove naše slavenske brigade, izgubljene u sirenama prošaranoj, kišnoj njujorškoj noći. Sklapam oči i nadam se drugačijem jutru, jutru koje će ispuniti očekivanja, jutru kojim će započeti moja američka avantura......
Nisam ni sklopio oči, već ih otvaram, svanulo je, sunčeve zrake probijaju kroz moj filmski prozor, dižem se i prelazim magičnu granicu. Otvaram prozor, vani New York, jebote, vani New York! Sunce sja, nebo bez oblačka, ne znam kamo da gledam, da li u zgrade, da li na kampus, da li da slušam taj New York!? Kupim svoje stvari i odlazim van, kad ono rijeke izgubljenih iz cijelog svijeta, nigdje fokusiranog pogleda, svi zurimo gore-dolje, lijevo-desno i pitamo se jesmo li doista tu?

[tab=30]Pitam se o čemu svi ti ljudi upravo sada razmišljaju, da li imaju taj isti osjećaj kao ja? Hmmm.... nisam baš siguran, nekako čisto sumnjam da su zaboravili kaiš i grickalicu za nokte kod kuće i da im je mozak fokusiran na traženje nekog obližnjeg dućana u kojem bi potrošili par dolara, samo da spriječe padanje hlača i rizik od ogrebotina opasnim naoružanjem kao što su nepodrezani nokti...

[tab=30]U kratkim crtama, to je bio moj prvi dojam Amerike, odnosno New Yorka. Nakon toga je uslijedio posao i putovanje po Americi, sve u trajanju nekoliko mjeseci, da bi se na kraju opet vratio u New York, na Upper West side i Riverside drive ulicu, gdje kreće i završava moja kratka njujorška streetball priča. Naravno, prve stvari kojih se sjetim su Peking Garden, mjesto gdje je stari Kinez već znao da ću naručiti lemon chicken and fried rice, Columbia Deli, gdje sam kupovao jogurte od pola litre, jer toga kod nas nije bilo, Riverside Cleaners, gdje bi gurao 5 quartera u veš mašine, pa i onaj poznati diner iz Seinfelda par blokova niže, koji ustvari na moje veliko razočaranje, iznutra nije bi ni nalik setu, no bilo je to neko posebno iskustvo svaki dan proći pored njega. E da, Peking garden, corner of Broadway and 125th, magične granice Harlema, koja je u prvi mah za mene predstavljala nešto nedokučivo, mjesto gdje se nije smjelo ići, kao da tamo žive neki drugi ljudi.

[tab=30]Brzo sam pronašao Riverbank court, teren na kojem se moglo sresti doslovno od 7 do 77, igrali su svi, mladi i stari, crni i bijeli, Arapi i Kinezi, pa eto i Ličani na kraju krajeva. Bila je to košarka od 1 na 1, preko 2 na 2, pa sve do 5 na 5, teren na kojem su zajedno igrali 40-godišnji bijeli doktor i 17-godišnji crni srednjoškolac, pa i u to vrijeme 22-godišnji student sa brdovitog Balkana.

[tab=30]Nisam imao puno vremena, a mučio me taj Harlem iz dana u dan, sve dok nisam odlučio prošetati svoje bijelom farbom zalivene, crne Najkice. Isprva me bilo malo strah, no mislim si, preživo sam jebeni rat, pa da me sad neko rokne u Harlemu zbog boje kože i 12 dolara u džepu...idemo, ko ga jebe. Bilo je to jedno divno jesensko popodne, za koje sam se nadao da neće postati pasje, pa tako korak jedan, korak drugi i prešao ja cestu na 125-oj ulici. Čudan neki osjećaj, no ljudi su i dalje isti, vidi čuda.... Niti sam znao kamo idem, niti sam imao mapu, no rekla ekipa sa Riverbanka da ima terena na svakom koraku, pa tako polagano, prošetao ja od famozne 125-te, sve do istočne strane i 145-te, gdje naletim na jedan zgodan parkić, piše na ulazu; „Jackie Robinson park“. Poznat mi taj Jackie Robinson nešto, ali ne mogu dokučiti otkuda, u svakom slučaju, park je bio divan, ljudi posvuda, ipak je bila subota, klinci igraju baseball, Harlemska vikend idila. Ne budi ljen, pitam jednog tipa, tko je bio Jackie Robinson, a on me ni manje ni više odvede pred kip i pokaže, te objasni o kakvom se tamnoputom velikanu bejzbola radilo. Nakon kratke priče, pomalo me i bilo sram što nisam znao tko je Jackie Robinson, no dobro, priupitam ja ljubaznog gospodina igra li se košarka negdje u blizini, a one me uputi i kaže, samo još stotinjak metara i tamo momci igraju po cijele dane. Stidljivo sam se prošetao, ugledao razigranu ekipu i poput Woody Harrelsona u White men can't jump, onako lagano dorky, sjeo sa strane i gledao punih 5 sati, sve do mraka, kad sam se zaputio natrag prema, u to vrijeme, sigurnosti stana na Riverside Driveu.

[tab=30]Idući dan, nedjelja, ja i moje ofarbane Najkice, zaputismo se na istu lokaciju, no ovaj put s ciljem da oprobamo taj vrući harlemski teren. Bio sam tamo već u 11 sati i čekao do 3 popodne, ne bi li mi netko ponudio da zaigram. Naravno, to se nije desilo, sve dok nisam pitao. To je bio trenutak kada sam upoznao Fast Drewa, kojemu ni dan danas ne znam pravo ime, no to tada nije bilo ni bitno. Bio je to trenutak u kojem sam se osjećao poput Neilla Armstronga, bio je to mali korak za nekoga, ali veliki za jednog momka koji je do pred koju godinu ljetnim vikendima kupio sjeno i pojio bakine krave u srcu kršne Like. Trenutak u kojem sam iskoračio na harlemski basket teren je bio nešto što sam znao da će ostati urezano dok sam živ.

[tab=30]Nekim čudom, brzo sam zaboravio gdje sam i već nakon prve partije svi su znali što se trebalo znati o meni, da dolazim iz zemlje Divca i Dražena, da igram najbolju odbranu na terenu, ali i da promašujem otvorene šuteve koje ne bi ni Anthony Mason promašio. Fast Drew je igrao pleja, ja na nekakvoj improviziranoj trojci uz još jednog bijelca u timu, kojemu se imena ne sjećam, no sjećam se njegovih 6'9“ visine i svih lopti koje je pohvatao za nas, svih pikova na koje se otvarao i svih njegovih polaganja u stilu Dejana Tomaševića. Nakon treće partije znalo se i da trčim kontru jednako pa i brže od većine lokalnih majstora, pa sam i ja dolazio u šanse da zabijem koji koš.

[tab=30]Kada vas netko pita sjećate li se svojih prvih poena, ja se sjetim desnog ulaska u tijelo tamnoputog majstora košarke, polaganja lopte od table i FD-ovog povika „Hell yea'“, to su bili moji prvi službeni poeni u životu, sve ostalo se ne računa.

[tab=30]Igra je bila divlja, pikovi i kontre, trash talk i brdo faula koji se ne zovu jer igraš u Harlemu, no na kraju krajeva, kad se oslobodiš okova nepoznatog, osim geolokacije i boje kože većine saigrača, opet je to ona dobra stara košarka. Opet si onaj stari igrač koji promašuje otvorenu poludistancu, ali zato ravnopravno skače sa bilo kime, nervira najbolje napadače tvrdom i upornom odbranom i lakim poenima iz kontre.

[tab=30]Na kraju dana sam pomislio da sam ostvario nešto posebno, no ispalo je da je prije mene Harlemom harao neki Jugoslaven, imenom Branko. To je sve šta je FD znao o njemu, o porijeklu čovjeku, no s druge strane, Branko je navodno bio strašan šuter i odličan dribler, malo spor u odbrani, sve u svemu netko koga je Fast Drew dovoljno zapamtio, da bi ga košarkaškim jezikom mogao opisati jednom mladom momku koji je rođen nekoliko godina kasnije u istoj toj Jugoslaviji, gdje je rođen i Harlem Branko.

[tab=30]FD i još jedan momak, kojemu se nažalost imena ne sjećam, otpratiše me tu nedjelju u kasne noćne sate sve do 125-te ulice, pružiše mi ruke kao u nekom filmu i rekoše; „you're allright man, come back anytime, take care....“

Pitam se danas, 125th street.... kakva brate granica?
Korisnikov avatar
By ubicatigrova
#7748
Bravo Liko, respect za text! :clap: :clap: :clap:
Lika napisao:]Kada vas netko pita sjećate li se svojih prvih poena, ja se sjetim desnog ulaska u tijelo tamnoputog majstora košarke, polaganja lopte od table i FD-ovog povika „Hell yea'“, to su bili moji prvi službeni poeni u životu, sve ostalo se ne računa.
to je to, verujem da je tad najbolji osecaj bio :)
Korisnikov avatar
By rudonja
#7755
[BBvideo 560,340]http://www.youtube.com/embed/ad0zxWX-_KM?&autoplay=1[/BBvideo]



Moja iskustva su skromnija, a i mladji sam dosta. Imao sam priliku da igram sa nekoliko Amerikanaca, sto profesionalnih kosarkasa, sto bivsih koledz i srednjoskolskih nada, ali i americkih marinaca. Takodje, boravio sam i medju Kinezima i proucavao sta je komunisticki basket. Imam specificna iskustva i kada je basket u regionu u pitanju, tu mislim na CG.

Prvo iskustvo igranja sa Amerikancima me vodi u davnu '05. godinu, bio sam desetak kila laksi i jedva sam polozio popravni iz matematike ( za one koji ne znaju, to je bila prva i jedina godina kada je popravni bio pocetkom jula u stvari). Drug iz kraja, koji je inace stariji od mene 5-6 godina, sveze povuceni igrac 'Lavova' u to vreme, me je zvao da se nekako dogegam na Novi Beograd jer ispred njegove zgrade redovno dolazi crnac koji igra profesionalno u Grckoj. Naravno da sam zapalio polusprintom kod njega, natovaren loptom, vodom i patikama. E sad, dolasci tog momka koji je tad imao oko 25 god su napravili bum medju tim blokovima a i ta vremena se mogu okarakterisati kao 'stara vremena' kada su tereni bili puni kao oko. I sta reci, 6-7 ekipa, klasican srpski basket. Momak, K.Johnson, evo i slike Slika, je imao ili prijatelje, ili saigrace ili ribu u Beogradu, tako da je provodio leto igrajuci basket. Klinci su dotrcavali da mu uzmu autogram ni ne znajuci ko je, i vrlo brzo bi se po njegovom dolasku skupilo oko 30 posmatraca. Long story short, zapalo mi je da ga ja cuvam. Taj momak jednostavno nije promasivao trojke,a sutirao je i levom za 3 ponekad. Zakucavao je sa 2 iz mesta sa svojih 186cm. Realno, taj basket bi bio jos jedan u nizu basketa na kome je moja ekipa izgubila prvu i vratila se kuci da tad nisam otisao po najmasniji burek u mom zivotu.
Elem, buduci da sam bio napaljeni klinac sa sasvim solidnim fizikalijama za decka od 17 god, napalio sam se da igram odbranu protiv gorepomenutog Amerikanca. Tada sam bio zrtva finte koju nikada potom nisam video. Naime, to je bila mesavina finte suta, neverovatne brzine i 'jos necega' cega se ne secam bas najbolje. Kompleksasi koji su gledali tu scenu vikali su ono majmunsko 'oooooo' kada me je izvozao, a iskusnije glave su mi kasnije cestitale zbog zelje da igram jaku odbranu (a ko me zna zna da sam danas rupa u istoj).Podvlacim, takav potez nisam video ni u NBA, ni u AND1 ili bilo gde. Ok, bilo je nekih varijacija, ali to nije bilo to.
Danas igram sa marincima relativno cesto. Ne bih generalizovao i pricao da su svi divljaci i da lete ko muve bez glave. Evo koja su moja iskustva iz tih 5na5 sudara, i iz basketa protiv tih nekoliko kosarkasa iz Amerike koje sam sretao tokom zivota:
Prvo, mislim da prosecni srpski kosarkas/ljubitelj kosarke nije ni svestan da je u Americi kosarka odavno stekla status supkulture, pa cak i religije, jer je tamo ona jedna od retkih orudja na osnovu kojeg mediokriteti mogu postati nesto ili se pokazati. Cela ta letnja kosarka tamo je najveci motor kosarkaskog napretka cele Amerike, i mi propadamo jer to ne vidimo. Hiljade i hiljade ljudi svih generacija non stop pegla basket i prica o njemu. NBA igraci dolaze leti na terene, mahom iz sponzorskih obaveza, ali igraju i ne sale se. Ljudi u gepeku drze patike, sorc I majicu, za svaki slucaj, ako bi izbila neka partija. Mi smo se povukli u skolske sale, teramo decu da rade neke akcije, trosimo vreme na teoriju, dok nam konkurencija bezi iz skole i uci jako ozbiljniju, ulicnu skolu. Proizvodimo na stotine buducih poluprozivoda, sutera kamenjara, i slicnih igraca koji nista novo kosarci nece doneti. Sada u prici sa ljudima cesto slusam onaj kretenski stav koji se odnosi na podelu kosarka vs. basket. Basket ima svojih caka, nekih svojih karakteristika i donekle se razlikuje od 5na5, ali ne moze se pricati o razlicitim igrama. Takodje, cesto sam slusao od nekih debila, kvazikosarkasa, izjave kako ‘oni igraju samo 5na5, kako nisu za basket’, ‘kako je filozofija igre razlicita’. Alo, debilu, cilj igre je da ubacis loptu kroz metalni obruc. Postali smo nadmeni, uspavani sopstvenim uspesima, zaboravili smo korene i osnove igre. Bas kao i u svemu ostalom. Nasu kosarku smo pretvorili u pijacni biznis kosarkaskih kampova, privatnih klubova i trgovine na malo, umesto da pustamo decu da postaju ljudi pa potom igraci, sto se najbolje moze uciti od kasnog marta do ranog oktobra. Igrajuci sa njima, naucio sam da oni obozavaju kontakt igru i da prakticno ne traze faulove. Postepeno me je bilo sram za kakve kontakte ja trazim prekrsaj. Mislim da je to jako viteski nacin igranja kome se ja samo mogu diviti. Gurnes momka, on se polomi, ustane i nasmeje ti se. Zbog toga su i Olimpijski sampioni, ma sta mi mislili o Americi kao drzavi i drustvu. Na stranu i stereotipi o fizickoj nadmocnosti crnaca, za koju imam savrseno dobro istorijsko objasnjenje. Momci igraju u stavu kao panteri, vole gradjenje, skok, pravi kontakt. Povrh svega toga, tehnicki su savrseni. Nasi kosarkasi sa po 25 godina nemaju izgradjen skok-sut. Indijanci. Naucio sam da u Americi postoji neka cudna podela na sever i jug. Sever gaji bekove, a jug krila i centre (tako je I u NBA, kad malo bolje razmislim). Mada ni to ne bi trebalo generalizovati. Mozda sam se izopstio iz tokova, ali ja 7-8 godina na basketu nisam video onaj ludacki pogled nekog igraca koji govori ‘sad cu da ti jebem mater’ (u kosarkaskom smislu), ili sveopstu izolaciju i 1na1, i cuveni trashtalk. Jbte kod mene u kraju su ljudi vadili pistolje jer je neki debil rekao pogresni rezultat. Danas nema toga, postali smo zene. Takodje, potrosacko drustvo kakvo je americko, u dodiru sa kosarkaskom supkulturom, razvilo je neku cudnu formu kupovine patika za basket, koju ja bas ne shvatam najbolje. To je neka vrsta fetisa. Oni vole basket. Ko se motao oko Novog Sada ’07. godine tokom onog SP za juniore, zna da je americka ekipa cesto blejala na onim terenima na Strandu. To ih privlaci. Mi smo tada bili prvaci, a gde smo sad?

Kineska ekspanzija u svetu i jos vise opsada Kine od strane NBA lige, priterale su Zute uza zid i naterale su ih da vole basket. Elem, bio sam na nekom terenu i gledao sam jedan jako cudan dogadjaj. 3na3, sa overavanjem/izlazenjem iz reketa, do 21. Sve u svemu standardan basket, klinci operisani od kosarke. Medjutim praktikovali su jednu nama jako cudnu stvar. Ljudi su nasumicno izlazili i menjali se tokom basketa, menjali su cak i ekipe.Neshvatljivo. Prilazi mi momak i onako kineski, kao iz filmova kaze ‘’You play, I’m tired’’. Izgleda da gaje kolektivizam i u sportu, ali premalo sam boravio medju njima da bih zakljucio da je to neko pravilo. Mozda ih je samo boleo kurac i hteli su da se istrce, ali stvarno nije tako delovalo. Brko je bio Kini, mozda on ima takva iskustva.

U CG sam igrao u Podgorici, na terenu kod gimnazije. Jako lepa zgrada koja je izgradjena za vreme Kralja Aleksandra Karadjordjevica, unuka kralja Nikole. Klasican balkanski basket sa jednom odlikom: ljudi su jako, jako malo driblali (sem radi izgradnje pozicije), i mahom su pucali trojke. Odbrana ok, sve u fullu sto bi se reklo, ali momci nisu isli na ulaz. Gledao sam i 1na1 neka dva lokalca. To je vise bio neki presek ‘Amerikanca’ i basketa nego pravi basket. Knofler, GrobarPG, Virvel, Crossover i ostali iz CG ce nam mozda objasniti sta je to.


To su moja skromna iskustva sa ulice i pozdrav za sve one koji misle da dolazim na forum samo radi pisanja u ‘Svastari’ i da se ne doticem kosarkaskih tema.
By Knofler
#7759
Alal vera na otvaranju teme, jebes kosarku bez ulicnog basketa :clap:

Elem, pomenu Rudonja fenomen sa basketa po PG da nema driblanja.
Nema ulaza pod kos.
Istina a razlog je prost: strah za svoje lice i zube.
Da, da, jos imam oziljak na celu da me podsjeti na to kako sam prosao kad sam jednom krenuo na ulaz, kao klinca jedan pajser od 30-35 godina me zavalio laktom u grudni kos da sam pao metar unazad i poljubio beton facijalno.
Prosto, na basket su tada dolazili svi, pa i ljudi koji malo znaju o kosarci. Krenes pod kos, budi spreman na tone modrica i masnica.
Zato sam jos tada poceo da prangijam spolja i da vjezbam krosovere. Najcesce smo pikali 3 na 3, ja naravno kao plej.
Igrali smo cesto akciju gdje bih ja sa kapice vodio loptu, a ova dvojica se povlace u coskove vukuci svoje cuvare van reketa.
Znalo se sta tad slijedi-munjevit slalom pod obruc i poentiranje.
Ako se neki cuvar vrati odmah sam dodavao slobodnom saigracu za trojku.
Nista mi nije bilo draze nego da probacim cuvaru kroz noge, rizikujuci da cu dobiti batine.
Em je vecina njih bila mahom rodbina ili stari ortaci, em sam ja bio jedan od mladjih.
Ipak cesto je to docekivano ovacijama.
Odbranu nisam volio da igram uopste, slab sam u tom segmentu mada sam zbog brzine uvijek mogao da ispratim svakoga.

Pamtim basket blizu dvorane "Moraca" koji je u medjuvremenu porusen, sada je tu neka zgrada.
Tako nas 10-ak igramo kad dolaze kosarkasi Buducnosti Radunovic, Sekulic i glavna atrakcija, Amer Dzerom Dzejms!!!
Lik koji je igrao za Sijetl i Njujork kasnije kao centar i bio dosta dobar.

Inace, za tog Dzejmsa koga se stariji vrv sjecaju kruzile su glasine da je jednu voditeljku RTCG tako iskarindzao da su je vodili u hitnu :D

Na nase moljakanje od pola sata pristadose oni da odigramo basket.
Opeglali su nas odlicno se sjecam 21:12, da se pohvalim ja sam upisao 4 trice.
Dzejms je bio senzacija, lomio je tablu preko mog nesrecnog druga Vlade, jednog koji je visinom i tezinom mogao da parira.
Dzerom zakuca, a mi suze od smijeha.
Imao je uzrecicu "Traaiiiin is coming" a na to smo svi vristali.

E to je bio basket, mada su brzo otisli. Oprali nas i drugi tim.
Tada sam jedini put igrao protiv crnca koji mi je tad izgledao krupniji od Sekila.
Korisnikov avatar
By rudonja
#7760
Kako je Dzerom Dzejms bio startna petica u Sijetlu ce uvek biti misterija za mene. Secam se kada je protiv Partizana krenuo na dvokorak sa skoro pola terena. Kakav pajser.

Sutirao sam malo na otvorenim terenima SC Moraca. Vidis, znao sam da postoji neko racionalno objasnjenje zbog cega su svi kruzili oko trojke i bezali od reketa ko djavo od krsta.
By Knofler
#7763
rudonja napisao:Kako je Dzerom Dzejms bio startna petica u Sijetlu ce uvek biti misterija za mene. Secam se kada je protiv Partizana krenuo na dvokorak sa skoro pola terena. Kakav pajser.

Sutirao sam malo na otvorenim terenima SC Moraca. Vidis, znao sam da postoji neko racionalno objasnjenje zbog cega su svi kruzili oko trojke i bezali od reketa ko djavo od krsta.
Hahaha, lijepe je pare uzeo u NBA.
Protiv nekoga je u PO dominirao, ako se dobro sjecam Dzerom je imao 17 poena uz 9 skokova po mecu u seriji?!
Korisnikov avatar
By SASA BANJAC
#7800
Ova tema, Likin i Rudonjin post su verovatno najbolja stvar koja se desila u zivotu foruma u 2012god...Sta god drugo da kezem,ne bi bilo dovoljno tacno...

Kad uhvatim vremena podelicu sa vama neka svoja iskustva,cudne baskete,igrace,rezultate,mesta,koseve...
By Salvatore Guliano
#7811
pozdrav za temu ! ukljucicu se ovih dana sa svojim skromnim iskustvom.

odlicni postovi svaka cast momci! :clap: :clap: :clap: :clap: :clap:

@lika koliko si godina tada imao ?
Korisnikov avatar
By Lika
#7820
Salvatore Guliano napisao:pozdrav za temu ! ukljucicu se ovih dana sa svojim skromnim iskustvom.

odlicni postovi svaka cast momci! :clap: :clap: :clap: :clap: :clap:

@lika koliko si godina tada imao ?
Znaš kako kažu da cijeli život pamtiš jedno ljeto, e ja sam tada imao 22 godine i to je bilo ljeto moga života.

Čitajući Rudonjin post prepoznao sam toliko situacija, a najviše, onako kao grom iz vedra neba, kad sam ugledao; "sad ću da ti jebem mater". To je onaj basket pogled u očima, osjećaj koji ti prolazi cijelim tijelom, bilo da si u zaostatku 20-19 i oni imaju loptu, bilo da ti je neki majstor vezano 4,5 šuteva preko ruke. U tom trenutku uzimaš stvari u svoje ruke i sam odlučuješ šta se dešava u toj partiji.

Još jedan detalj, čega se i Rudonja dotakao, basket se u Americi igra zbog poteza, zbog fora i trikova, you gotta look good while you're winning! Respekt se zarađuje na razne načine, dobrim dribling, odličnom odbranom, a ne samo šutem, no na kraju se kao i kod nas broje pobjede.

Edit: Još jedna stvar, basket se i kod nas nekada igrao s tim pogledom u očima, za potez više i nije se išlo kući dok god nisi ostao na terenu, dok ti nisi bio tamo čekajući sljedeću ekipu, bez obzira koliko puta izgubio taj dan. Vrijeme je da vratimo basket na mjesto koje mu pripada, da vratimo taj pogled u očima, i nama i našoj djeci!
Korisnikov avatar
By Karaburac
#7835
@SG pa citaj pazljivije, lepo je napisao da je imao 22 :)

EDIT: pretece me Lika. Sjajni postovi zaista.
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 10
Svaštara

Arena je i krenula valjda kao SBBov projekat dok j[…]

KK FMP 2019/2020

Ja tipujem Simovic,Popovic,Momirov.. Uskokovic mi […]

Iz navijackog ugla

Šta se sve dešava u današnjem[…]

ABA fantasy

E jebi ga sad, ja ne prihvatam ostavku. Mislim da […]