[skeva]

KAraburac: U pravu si potpuno. Gledao sam cetvrtfinale, polufinale i finale KOR 2012 u Alkatrazu i nisam impresioniran. Igraju mahom ledjima, guze se, slabi su suteri.

Znaci, bio bih kokurentan

[Knofler]

Ja ne znam kako bi prosao, oslanjam se na prangijanje trica.
Ako me krene mogu protiv bilo koga, cesto sam znao da vezem 5-6 pogodaka bez obzira kako me cuvaju.
Ko u okean da bacam.
A imam i kilazu za guranje, nabio sam masu u zadnje vrijeme (by mesnati proizvodi)

[Lika]

Ja mogu samo protiv veterana sa žešće prekomjernom težinom

[Salvatore Guliano]

sinoc sam pisao post , ali ga je progutao forum
napisacu neki drugi put o basketu u kraju i urbanim legendama i jos nesto sto ide uz to... sada me iskreno mrzi jer sam sinoc bas to pisao tako da idem dalje :


evo iz mog skromnog iskustva sam izdvojio jedan basket po svemu sudeci meni najdrazi do sada ...

Dakle krenuli smo na ekskurziju krajem septembra prosle godine u Grcku, treca godina gimnazije. nakon leta koje smo moje drustvo i ja proveli na Difu(igralistu Sportskog zavoda za fizicku kulturu Srbije) to je ono u Kosutnjaku gde zive studenti, dogovorili smo se da moramo da odigramo jedan basket i na ekskurziji. posto u mom odeljenju od 12 decaka nas 5 smo trenirali kosarku i vazimo za ozbiljnije u skoli nije bilo problema da se to organizuje. ali kao sto znate na ekskurziji se uglavnom sprdalo, pilo, ne spavalo, putovalo autobusom i sve sto ide uz to. vreme je za svaki dan od 8 koliko smo proveli zajedno bilo izvanredno kao u sred leta.
jednog dana dok smo imali slobodno vreme u Atini, drug i ja odlucimo da odemo su soping. bazamo mi tako po gradu i naletimo u jednom trenutku na prodavnicu Adidas. naravno kao najveci zaljubljenici u sport ne propustimo mi priliku da je posetimo. unutra naletimo na brdo patika uglvanom nekih poznatih NBA igraca(na koje je moj drug drkao) i koje su naravno bile astornomskih cena, i tu se mi promuvamo i nabasamo na lopte Cikaga, Bostona, Lejkersa i jos nekih klubova, i dogovorimo se nas dvojica da posto je lopta 15e bila da paltimo po 7. u pocetku kada smo je kupili svi su nas gledali kao kretene jer sta kupujete loptu kada smo na ekskurziji, ali dobro ja sam lud tako da nije bilo vazno sta drugi misle. sledece pitanje je bilo gde cemo je upotrebiti?! i naravno kako na ekskurziji naci teren i vreme da izgule patike i lopta.
tako jedan dan bio je 5 po od kako smo bili tamo mi u Atini promenivsi hotel shvatimo da se ispred hotela nalazi teren "kavez" i mi tu svi srecni i resimo taj dan da vece provedemo na basketu.
prvi problem je sa kim cemo da igramo posto je nas 4oro iz odeljenja znalo da igra (5. je ostao u Bgu) fali nam jos 2 coveka. a u ostalim odeljenjima sve neki pacenici. ali bilo je jedno odeljenje koje je imalo dva brata koji treniraju u Rasu. i tako krenemo mi na veceru kad meni neki sminker koji ide u odeljenje sa tom bracom u liftu predlozi da igramo basket. na sta naravno potvrdno odgovorih ( iovako je bilo veliko rivalstvo izmedju nasa 2 odeljenja u prethodnim godinama), i dogovorimo se sa njima 3 na 3 posle vecere. vecerasmo mi i lagano sa ful opremom i novom loptom na teren. krenuli i neki drugari sa nama da gledaju satro.
ulazimo na teren, jedva kroz rupu na nekom delu celicne mreze. oko kaveza drvece neko, upaljeni reflektori, ful atmosfera. teren izsaran zelenom bojom dok je reket bio crvene boje i bio je kvadrat, kosevi sa odlicnom tablom isaranom grafitima, mrezica neka sabijacka, obruc nesto tvrdji. sa jedne strane tribine gde su sedeli raznorazni tipovi, neki su bili zainteresovani za nasu igru i izgledali kao skautu , jedan od tipova je bio bezkucnik koji je uspeo za vreme dok smo mi odigrali prvu partiju da napravi neko skloniste sebi od par cebeta... po terenu mestani neki vozikali bajseve, na drugoj strani terena sutirali fudbalsku, zakucavali jedni , drugi dimili nesto ...skroz normalna atmosfera. sutnili smo tu mi nekoliko puta i ja odo da potrazim drugare iz nekog treceg odeljenja koji su nesto kao hteli da igraju sa nama, ali su na kraju otisli na zurku i da uzmem vodu. kad sam se vratio braca i taj njihov drugar su vec igrali protiv moja 3 druga i izgledalo je grozno, jer su moji gubili fazon 7:2, tu ja udjem umesto jednog druga i krenemo mi lagano da igramo... tvrdje smo nesto igrali jer su momci bili fizicki cvrsci od nas, ali smo bili jaci u skoku, uz ravnomerno rasporedjeno raspolozenje tj. procenat suta sa poludistance, jer je trojka bila na 6.75 mozda i jace pa se nismo ni trudili mnogo da izlazimo na 3 poena. vratismo se mi u zivot nekako i u napetoj zavrsnici na 19-18 za nas ja probijem prvi put naskocim i pogodim, 20-18, sledeci napad posle nekoliko dodavanja dobijem loptu, izolujem se i onda dobijem blok, prodorom do kraja uz faul resavam mec 21-18. nema stajanja krenemo mi u drugu partiju i tu rezultat varirao, igralo se tvrdo kao i do tada i na kraju smo(ne secam se tacno kako) izgubili 21-19. nakon toga nam prilaze par loklanih tipova (znate kakvi su grci ) koji su nas do tada gledali i na nekom iskvarenom engleskom predloze da igramo sa njima, medju njima je bio crnac to je vazno napomenuti! ja pitam ortake dal oce da igraju ovaj jedan odmah odgovori da, ali jedan od brace mi uleti i kaze ma daj jel ste ludi da igramo sa njima, nije da se plasim, ali ako ih dobijemo tesko da cemo se vratiti u hotel. i tu se sloze svi ostali da je bolje da iskuliramo i odigramo majsoricu. ali eto ih grci pocnu da nas smaraju kao ajde da igramo samo jednu vamo tamo... nista videvsi da necemo moci da igramo vise cestitamo jedni drugima na odlicim partijama i pokupimo se sa terena ostavljajuci za nama mestane koji su dokazivajuci svoju snagu zakucavali na kos na kojem smo mi do tada igrali. odlicno raspolozeni smo napustili teren i nismo se osvrtali, usledili su hotel i tus... odlicno raspolozeni smo nastavili zezanje u jednoj od soba...

evo i par slika, ne vidi se bas najbolje ali mislim da docarava dovoljno





teren, tribina, toplo vreme, noc, reflektori, dobra igra, sportski duh, ludi grci na drugom delu terena, ekskurzija... sve je to uticalo da to bude moj najdrazi basket u zivotu...

Nadam se da vas nisam preterano udavio ... pozdrav

[Lika]

Dobar post, mada mislim da ste se trebali okušati s domaćima, garantiram da bi se vratili u hotel bez problema

[Salvatore Guliano]

Dobar post, mada mislim da ste se trebali okušati s domaćima, garantiram da bi se vratili u hotel bez problema

znam trebalo je ali sve sami profesionalci pa da se ne povrede i da ne pravimo probleme

EDit:
iskreno meni se igralo jer sta je dve partije za nas u punoj snazi. ali onda smo primetili sve te sumnjive face u pozadini pa su me ipak urazumili... mada smo imali mi pun hotel ludih ljudi koji bi " uleteli" na keca pogotovu posto su popili, ali ipak sportski duh je pobedio

[Lika]

Zamrla tema, a na svaštari se Texara raspisao, pa ajde da vdimo malo detaljnije

[Salvatore Guliano]

Zamrla tema, a na svaštari se Texara raspisao, pa ajde da vdimo malo detaljnije

ja sam se potrudio da ozivim porslim postom, al na njega si samo ti odgovorio, a druge zanimljive price za ovu temu nemam

[Karaburac]

Moje najzanimljivije streetball iskustvo je bilo dok sam jos bio klinac, pred osmi razred osnovne skole leto 2003. Taman prosle godine nasi kosarkasi osvojili svetsko prvenstvo u kosarci u Indijanapolisu i ljudi koji organizuju Nike Swisshoop camp su odlucili da bi bilo lepo da pored Amera, lokalaca i Italijana koji standardno dolaze na taj kamp imaju i neku ekipu iz zemlje svetskog prvaka. E sad, kako to da smo poziv dobili mi, a ne neki zaista talentovani momci? Mi, lokalni klub sa Karaburme, imali smo tu srecu da je jedan od nasih bivsih igraca u upravi tog kampa i tako ti mi dobijemo poziv preko veze i odemo tamo sa tri ekipe, generacija 89 (moja) za U15 turnir, generacija 87 za u18 i nas prvi tim koji se takmicio valjda na u21 (finale igrali sa mladom reprezentacijom Svajcarske).

No da se vratim ja na svoju pricu. Krenemo ti mi i tu od samog pocetka bude zestoko putesestvije, putuje se busom, a trasa verovatno najduza moguca. Posto su se nasi treneri bojali za bezbednost kad bi isli preko Hrvatske, Slovenije, Austrije i tako usli u Svajcarsku, onda smo isli trasom preko Madjarske, Austrije i onda pazi sad Italije i tek onda u Svajcarsku. Poenta je bila kao da malo vidimo i sveta kad smo vec krenuli na zapad . Tako je to putovanje trajalo i trajalo, pogotovo sto je vozac izbegavao da ide autoputom da ne bi placao trosarinu te smo tako samo od Beograda do granice sa Madjarskom isli 7h:!: sto mi danas apsolutno nije jasno kako su uspeli, no tad mi i nije smetalo. Put tako trasiran, sa vozacem koji se krije od autoputa trajao je od prilike 48 sati i bio je zaista urnebesan. Sad bih verovatno poludeo da sam toliko dugo u autobusu, ali kad si klinac, okruzen svojom ekipom svemu tome gotovo da i ne pridajes znacaj.

Od mesta koje sam tom prilikom obisao, osim standardnih (Bec, Budimpesta, Segedin, Cirih i Venecija) bili su Milano i jezero Komo. Na jezeru Komo sam prvi put shvatio koliku privilegiju imam sto zivim u Srbiji, jer je meni tada to delovalo kao jedna ogromna Ada Ciganlija na kojoj ima gomila ljudi koji se kupaju i suncaju, na sve strane devojke u bikinijima i ono sto je bilo najrazocaravajuce je sto ni jedna jedina nije valjala. Kao dete, naviklo vec tada, da na Adi na sve strane kad pogledas mogu oba oka iz glave da ti ispadnu, bio sam prosto sokiran koliko ovamo nisam znao gde da gledam da ne bih video mlohavo telo preplanulih Italijanki. Jedinu nadu u ovaj mediteranski narod mi je spasio odlazak u Milano, kada smo u centru grada videli neke dve manekenke (rekose nam i kako se zovu, ali ko ce to zapamtiti) koje su izgledale kao avion sa sve dodatnom opremom i mamcima za ometanje raketa.

Na ovom proputovanju naucio sam jos jednu stvar koje do tada nisam bio svestan, a to je da nasih ljudi ima svuda i da ih ima jako mnogo. Nase bahato komentarisanje svega sto pored nas prodje u principu niko nas ne razume, pojacano efektom copora klinaca koje su tek poceli da drmaju hormoni, je moglo nekoliko puta ozbiljno da nam se obije o glavu, ali hvala Bogu nije jer su ljudi videli da smo klinci. Od tada vodim racuna sta govorim gde god da se u belom svetu nalazim, nigde nije sigurno da te niko ne razume.

Eh, raspisah se ja dosta sa ovim uvodom evocirajuci uspomene, a sam basket zapostavih. Kako neuvidjajno sa moje strane. Kada smo napokon stigli u cuveni Zofingen, nedaleko od Ciriha, pre pocetka kosarkaskog turnira na koji smo i dosli, organizatori su organizovali neku vrstu 3na3 turnira kako bismo se medjusobno upoznali. Fora je bila sto turnir nije bio na ispadanje i nije bilo finala, vec se jednostavno igralo svako sa svakim odredjeni broj minuta i onda predjes promenis protivnike. Ako mi verujete vise nisam ni siguran ko su mi bila dva saigraca u ekipi, ali ono cega se secam je da nismo izgubili ni jedan mec. Posto nije bilo finala i posto je bio bezbroj ekipa i celo to basket druzenje se zavrsilo pre nego sto smo stigli svi da odmerimo snage od svih ekipa neporazeni smo ostali moja ekipa, jos jedna ekipa sastavljena od momaka iz mog tima i dve americke ekipe svaka predvodjena sa po jednim apsolutno dominantnim igracem. Tada sam i shvatio da americki sistem forsiranja jedne zvezde po ekipi krece od vrlo malih nogu. Secam se da je jedan bio crnac, a drugi belac, a obojica su bili visi od mene koji sam igrao centra. Inace, to znaci da su ti momci bili pravi dzinovi jer smo mi u proseku bili fizicki mnogo bolji od Amera iako smo uglavnom bili mladji (u15 turnir mi dosli sa 13 godina), kad kazem bolji mislim jednostavno visi, crnci i kao klinci skacu kao kenguri. Crnci su bili mnogo bolji za razgovor i zajebanciju, dok su belci bili kruti i nadmeni i zbog toga su nas izuzetno nervirali. Inace, za nas je bio pravi sok kada smo videli Amere koji setaju gradom sa jednom rukom u rukavu, a drugom rukom ispod duksa, pa kad nose sorceve na butinama tako da im se cega potpuno vide, pa afro frizure u kojima se nemarno ''zaboravi'' cesalj itd, itd.

Sukob na terenu na basketu je bio relativno lagan za nas, ali kad smo se sukobili 5na5 obe ekipe sa ona dva dominantna igraca su nas pobedile i ostavile bez medalje. Onaj visoki belac je igrao centra i resetao sa svih pozicija oko reketa gotovo bez promasaja. Sta god da smo mu radili nista nije vredelo, cak i kad nije blizu kosa samo se okrene i stavlja kao minijaturna verzija Dankana. Ona druga ekipa je igrala sa nekim jako visokim crncem i taj momak je bio prosto neverovatan. Mi smo imali pleja koji nije bio neka opasnost po kos jer je bio mnogo nizak, ali je vrsio uvek jako dobar pritisak na loptu i jos jednog decka koji je zaista sjajno igrao odbranu, ovaj crnac bi uzeo loptu pod svojim kosem prevozao prvo jednog kad ga je cuvao, pa onda drugog i isao do kraja. Onda smo ga udvajali, on bi opet prosao obojicu i dao kos. Onda smo ga utrajali, na kraju smo sva petorica igrali odbranu na njemu i opet nije bas vredelo. Nikada ni pre ni posle toga nisam igrao protiv nekog igraca kojeg je bilo toliko nemoguce cuvati. Sad mi je jako zao sto ne znam kako se zove decko jer me bas zanima kakvu je karijeru napravio i da li ju je napravio uopste. Na turnire smo dolazili i sledece dve godine i onda smo oba puta osvojili zlato. Medjutim, ovaj prvi turnir mi je ostao mnogo vise u secanju nego ova dva koja smo osvojili, a ovaj crni decko iz Amerike je ponajvise zasluzan za to.

[Salvatore Guliano]

fino Karabu kad bi se jos neko ukljucio da ozivimo temu ...