[Karaburac]

Nisam mogao da gledam Oly protiv Fenera, ali sam odgledao Valensiju protiv Reala i naravno finale.

Ne bih ulazio u detalje same utakmice, rekao bih samo da su sve ekipe na F4 pokazale nivo košarke koji mislim da ni Partizan ni Zvezda nisu bili ni blizu da pokažu i da su sasvim zasluženo i bili na f4.

Moram da priznam da mi je drago da je Olimpijakos konačno i uzeo titulu nakon toliko sezona u vrhu u kojima im je izmicala. Mislim da su ove sezone, gledajući sve prikazano tokom cele sezone, zaista zaslužili.


A sad bih se malo pozabavio Olimpijakosom i Realom sa strateške strane i zašto mislim da su obe ekipe već godinama u vrhu evropske košarke.

1) Core ekipe je duži niz godina zajedno. U Oliju Vezenkov je 7 sezona tu (sa godinom prekida), Dorsi 3 godine (sa 2 godine prekida, Fener), Piters 4 godine, Milutinov 8 godina (sa 3 godine prekida zbog CSKA), Papanikolau 15 godina (sa godinom prekida Barsa), Walkup 5 godina tu. McKissic je tu 6 godina. Fall koji je propustio celu godinu je isto tu već 5 godina itd. U Realu sa druge strane, Abalde tu 6 sezona. Kampaco 7 sezona sa 2 sezone prekida. Dek je tu 8 sezona. Garuba peta seniorska sezona, plus mlađe kategorije Reala. Jedini prekid zbog NBA. Hezonja 4 sezone. Ljulj 20 sezona u Realu neprekidno! Tavareš je tu 9 sezona.

2) Ovaj dugotrajno sačuvani kostur ekipe apsorbuje promene koje se javljaju iz sezone u sezonu i ubacuje ih u već uspostavljen sistem, ne dozvoljavajući nikome da preuzme sistem. A obe ekipe imaju jasno postavljen sistem, gde se u nekim stvarima poklapaju, a u nekima razilaze, ali imaju jasno izražen sistem koji je prepoznatljiv iz godine u godinu.

3) U eri ''modernizacije'' evropske košarke, možemo reći da su finale igrale dve ekipe koje su igrale svoju tradicionalnu igru bez toliko novotarija. Jasni sistemi i odbrane i napada. Ono što bih rekao da ih u sistemima spaja jeste:

a) Dominatne centarske figure u reketu
b) Napadački pass first plejevi
c) Ofanzivno jako potentne četvorke
d) Skakački izuztno dobre ekipe
e) Odbranbeno jako agresivna spoljna linija

Ono gde se malo razilaze:
1) Oli insistira na visokim snažnim i odbranbeno dominantnim plejevima (Walkup, Nilikina) sa ''jokerom'' koji može da promeni ritam (Dorsi). Takođe, jasni odbranbeni specijalci sa krila (Ward, McKissic). Na beku trpači (Furnije, Lee...). Dve identične četvorke sa Vezenkovim i Pitersom koje svojim šutom vežu odbranu maksimalno i otvaraju prostor za dominantnu peticu u reketu, što je projektovano da budu Milutinov i Fall, ali zbog povrede je tu sezonu izneo Milutinov sa sezonom karijere. Defanzivno skakački specijalac Hall i Tajrik Jones kao joker u doselekciji su upotpunili sistem. Dakle, Oli u suštini insistira na ''tipskim igračima na svakoj poziciji'', gde ostavlja prostor za 2 do 3 igrača u ekipi koji su jokeri koji mogu da promene fizionomiju postavljenog sistema ako baš ne ide.

2) Real sa druge strane insistira na igri sa nešto nižim bekovima, ali size pune fizički dominantnim trojkama i četvorkama. Bitan deo Realovog napada jeste napad na niski post kroz poziciju 3 sa Hezonjom i Dekom koji se u tim postavkama sjajno snalaze. Pozicija 5 je rezervisana za dominantne figure poput Tavaresa i Lena, sa dodatkom Garube koji je neki ekvivalent Jonesu u Oliju kao joker u ekipi, a ne glavna uzdanica.


3) Takođe ono gde se malo razilaze je to što mi deluje da Olimpijakos nije baš izbirljiv odakle dolazi određeno pojačanje i da mnogo lakše posežu za američkim košarkašima. Real je tu dogmatičan i ima razmišljanje na koje sam se ja u najvećoj meri ugledao uvek kada bih u nekim maštarijama pravio tim Partizana ( a rekao bih, da je recimo približan onome kako je svojevremeno Dule kreirao svoje ekipe).

a) Real voli domaće igrače i deluje da su im prvi izbor.
b) Ako nema dovoljno domaćih igrača sa kvalitetom koji ih zadovoljava posežu za ''latino'' pojačanjima (momci koji dolaze sa špansko-portugalskog govornog područja) poput Deka, Kampaca, Tavareša, Fernanda, Feliza itd...
c) Ako ni to nije dostupno a da zadovoljava kvalitet traži se dalje u Evropi uglavnom je Francuska prvo mesto kojem se okreću kada im treba atleticizam, pa onda i ostalim evropskim zemljama.
d) Tek kad svega toga nema okreću se američkim pojačanjima kojih po pravilu nema puno.

Ovakvim sastavom ekipe obezbeđuje se homogenost ekipe i trajanje sistema.



Svakako da sam sve ovde napisano dosta pojednostavio, mogli bismo da ulazimo dalje u analize, ali moja poenta je da bi naši najbolji klubovi trebali da se ugledaju na najbolje klubove u Evropi. Da ne treba trener da se menja svako malo. Da se treba odlučiti za neki koncept kako želimo da ekipa izgleda, kreirati core ekipe koja treba da pruži okvir za takvu košarku itaj core istrpeti 3+ godina kako bismo mogli da se nadamo nekim ozbiljnijim uspesima.

[Zex88]

Какав је Џонс дивљак.. Да је погодио Нана како треба,износили би га на носилима..

Послато са SM-S937B помоћу Тапатока

[Salvatore Guliano]

Vratiću se na nešto što smo Karaburac i ja diskutovali više puta, a to je kako je Žalgirs krenuo da primenjuje princip koji je koristio KKP, pa onda i KKCZ i koji je šljakao decenijama. Naime, jedini predstavnik u Evroligi iz Litvanije je već duži niz godina, sigurno 10 godina, a možda i duže bez prave konkurencije u domaćem prvenstvu. Ritas, Leikabelis, Neptunas i egzotika u vidu Wolvesa iz Viljnusa koji su igrali u UAE, nisu neka značajna konkurencija bili godinama. Pogotovo se ovo ogledalo u periodu od 2010. kada je Ritas koji je bio učesnike EL pokleknuo i samo jedan tim je isplivao (poznato, vrlo poznato...). Tako je bilo godinama i Žalgiris je od 2010. do 2021. godine vezao 11 titula, gde otprilike da niko ni blizu nije bio da ih ugrozi.

Kroz godine je taj Žalgiris važio za jedan od najsiromašnijih timova u EL, ali su takođe bili jaki što se tiče skautinga, tako su kod njih EL nivo zaigrali igrači kao što su Kevin Pengos, Brendon Dejvis, Tomas Vokap, NHD, Džok Lendejl, Džoš Nibo, na viši nivo prebačeni Hejs, Evans, Micić i slični.

Tim je uvek činilo 10ak domaćih igrača, u zavisnosti od budžeta uz njih je tu bilo i nekih izrudarenih igrača uglavnom nepoznatih na EL sceni. Kroz ekipu su prošli svi mogući domaći igrači koji su na raspolaganju, od Brezdaikisa koji je doživeo sunovrat u Olimpijakosu, preko Ulanovasa koji je imao identičan scenarijo par godina ranije u Feneru, preko Birutisa koji je pre toga igrao blede partije u Obradeiru, Lekavičiusa koji se vratio sa ne tako neuspešnog proputovanja u Atini, Tomaša Dimše... Sve je jasno, domaća osnova, znaju klub, znaju sistem, neretko se ne snađu dobro u inostranstvu, vrlo logično, a nama i dosta poznato.

Povratak Ritasa na scenu i uzimanje titule 2022. je doveo do zaokreta u funkcionisanju Žalgirisa. Pored toga, desila se i promena u EL proširenje, TV prava, bla bla, ali je i njihov bivši igrač došao na jedno od najbitnijih pozicija u EL (simptomatično ili ne ostavljam da svako za sebe prosudi). Prokret se dešava pre dve godine, kada se na mesto trenera umesto selektor Maksivitisa postavlja Andrea Trinkijeri. Samim tim što nije došao na početku sezone, to mu ostavlja kredita i priprema za ono što ga čeka na sledeće leto, a to je ono u čemu je ovaj italijan odličan - sastavljanje tima. U tom trenutku i apetiti rastu, a deluje mi i ulaganja u tim, što se da videti iz sastava, gde je konačno nakon X godina Žalgiris počeo da dovodi i više od 2-3 strana igrača koji mogu objektivno igrati EL nivo.

Na ekipu koja je bila na milost i nemilost Kinanu Evansu, koji tog leta potpisuje za Olimpijakos i Kevarijusu Hejzu, koji tog leta, po meni iznenađujuće, potpisuje za Pariz, dolaze novi igrači. Prvo i osnovno plej i zamena za Evansa-Silvijan Francisko. Dečko koji je pre toga igrao godinu dana, rekao bih vrlo prosečno za Bajern u Lasovom sistemu. Vraća se Ignas Brezdaikis iz Olimpijakosa, doživotno osakaćen koliko se može uvideti, ali nažalost ne povredama... (ovaj sindrom baga u njihovim igračima koji odu preko bi trebalo da bude nečiji naučni rad na nekom fakultetu za sport i menadžment ili tako nešto...) dolazi Alen Smajlagić kao značajno pojačanje, dolazi Sirvidis kao jedan od najboljih šutera EK, Metju Mičel kao jedan od najboljih igrača EK te sezone i na centru, ni manje ni više nego Brajant Danston u, tada već poznim igračkim godinama. U toku sezone nova akvizicija u vidu Lunija Vokera, koji je zapalio EL na par kola, ali je više odneo, nego što je doneo, na kraju će se ispostaviti.

Slećede godine, prošlog leta, Trinkijeri završava svoj ugovor i odlazi, na mesto trenera dolazi Šarasov bivši pomoćnik Tomas Masilulis. I on sastavlja vrlo respektabilan i možda i najjači roster u zadnjih 10 godina u Žalgirisu, gde na Franciska koji je imao odličnu sezonu pridodaje još dva iskusna igrača Maodoa Loa i NWG. Time zatvara spoljnu liniju i samim tim je "betonira" pa sada umesto jednog ili dva dobra igrača na beku on ima tri, što bi značilo u svakom trenutku barem dvojica mogu biti na terenu. Smajlagića i Meneka menjaju za igrača koji je za tri godine od FIBA LŠ, preko EK došao na EL nivo - Dustina Slevu, šutera na poziciji 4. Dok je neuspešan pokušaj sa Mičelom bio izmenjem jednim od otkrovenja Eurobasketa 2025. Azulasom Tubelisom, kojeg su pokupili od najvećeg rivala Ritasa. Kao šlag na tortu, zamena za vremešnog Danstona stiže iz Olimpijakosa u vidu Mozesa Rajta, koji nakon povrede dolazi nazad u EL.

Sezona je bila kao iz bajke i pored učestalih povreda NWG i Maodoa Loa, pokazalo se da Francisko i Rajt mogu da plode po EL ako im se da sloboda, jasno podeljene uloge, Tubelis koji se pokazao i više nego korektno, ekipa koja je rasla vremenom i na kraju završila EL na neverovatnom 5. mestu.

Ovog leta, sledi novi remont, dva glavna igrača Francisko i Rajt odlaze, jedan od najbitnijih igrača Tubelis produžava ugovor i pored velikog interesovanja iz EL. Strategija sportskog sektora je identična, proverena priča, igrači iz EL koji su igrali u većim timovima i sa manjim minutažama i ulogama pokazali da dosta mogu, uz to sve što se može uzeti od domaćih igrača na tržištu da se osveži krv. Dovode se Saben Lee iz Efesa koji je jedno vreme bio nosilac Efesa, koji je pre toga u Olimpijakosu i Makabiju pokazao da može da igra, dakle jasno je kome idu ključevi ekipe. Maodo Lo i NWG ostaju, bekovska pozicija zacementirana reklo bi se, međutim želja Žalgirisa je jedan od najboljih skorera u EL Karsen Edvards, koji je imao ne tako uspešnu sezonu u Virtusu, nakon MVP sezone u Bajernu. Pored njih od domaćih igrača, vraćen je Grigonis nakon perioda u Panati, kao i Marek Blaževič koji stiže iz Tofaša gde je bio solidan i u EK i u domaćem prvenstvu... Dakle, za njih ostaje još jedno mesto da se popuni, a to je pozicija startnog centra, gde nekako ne sumnjam da će pogoditi, jer ipak su oni tim koji su tu uvek znali da pogode, čitaj: Brendon Dejvis, Još Nibo, Kavarius Hejs, Mozes Rajt, Brajant Danston, Lendejl...

Solidan posao odrađen i solidan sistem formiran, mogao bi ovo da bude domaći zadatak za naše blizance koji po nekim podacima sa Basketnews imaju skoro duplo veći budžet u odnosu na Žalgiris (16-9).